Ugovor o doživotnom izdržavanju

• Šta je ugovor o doživotnom izdržavanju
• Kako izgleda postupak zaključivanja ugovora?
• Dogovor o uslovima
• Priprema dokumentacije
• Sastavljanje ugovora i overa kod javnog beležnika
• Potpisivanje ugovora
• Upis u katastar nepokretnosti 
• Ispunjenje ugovora
• Najčešći problemi koji se javljaju u praksi
• Kada se obratiti advokatu?
• Najčešća pitanja (FAQ)
• Korisne institucije i linkovi

Ne – imovina obuhvaćena ugovorom o doživotnom izdržavanju ne ulazi u zaostavštinu primaoca izdržavanja.

To znači da, nakon smrti primaoca, ta imovina direktno prelazi na davaoca izdržavanja, u skladu sa ugovorom, i ne može biti predmet raspodele među naslednicima. Zbog toga nužni naslednici ne mogu da traže svoj deo iz te imovine, što je čest razlog za pokretanje sudskih sporova u praksi.

Upravo iz tog razloga je važno da ugovor bude pravilno sastavljen i overen kod notara, jer u suprotnom postoji rizik da naslednici pokušaju da ga ponište.

Ugovor o doživotnom izdržavanju može se zaključiti samo za deo imovine, na primer za jedan stan, kuću, parcelu, poljoprivredno zemljište ili čak pokretnu imovinu poput automobila i vrednosnih papira.

Ključno je da u ugovoru bude precizno navedeno koja imovina je predmet prenosa (npr. broj parcele, broj stana, površina, adresa, list nepokretnosti), kao i da li primalac zadržava određena prava na toj imovini, poput prava stanovanja do smrti.

Bitno je naglasiti da se davalac izdržavanja stiče vlasništvo isključivo nad imovinom jasno određenom ugovorom, dok sve što nije obuhvaćeno ostaje u zaostavštini i deli se među naslednicima.

Ovakav oblik ugovora često se koristi kada primalac izdržavanja želi da nagradi davaoca samo određenim delom svoje imovine, dok ostatak ostavlja zakonskim naslednicima.

Ako davalac izdržavanja umre pre primaoca, ugovor o doživotnom izdržavanju ne prestaje automatski. Ugovor nastavlja da važi i obaveze prelaze na naslednike davaoca izdržavanja ako oni na to pristaku, osim ako ugovorom nije drugačije određeno.

To znači da naslednici stiču obavezu da nastave sa izdržavanjem primaoca pod istim uslovima koje je imao njihov predak. Ako naslednici ne žele ili ne mogu da izvršavaju te obaveze, ugovor se smatra raskinutim po samom zakonu a naslednici ne mogu zahtevati naknadu za ranije dato izdržavanje.

U praksi se često dešava da, ukoliko naslednici nisu u mogućnosti da pruže izdržavanje, sud raskida ugovor, a imovina ostaje u svojini primaoca izdržavanja.

Da, primalac izdržavanja može raskinuti ugovor ako davalac ne izvršava svoje obaveze ili ako je nezadovoljan pruženom negom. Zakon izričito predviđa mogućnost raskida ugovora kada jedna strana ne ispunjava preuzete obaveze.

U tom slučaju, primalac može:

• pokrenuti sudski postupak i zahtevati raskid ugovora, nakon čega imovina ostaje u njegovoj svojini;
• tražiti naknadu štete, ako je zbog neizvršavanja obaveza pretrpeo štetne posledice;
• zaključiti novi ugovor o doživotnom izdržavanju sa drugim davaocem, ali tek nakon što se prethodni raskine ili proglasi ništavim.

U praksi, sudovi često vode računa o interesima primaoca izdržavanja, posebno ako se radi o starijoj ili bolesnoj osobi, i u takvim slučajevima raskid ugovora je uobičajeno rešenje kada se ne pruža adekvatna nega.

Ukupni troškovi sastavljanja i overe ugovora o doživotnom izdržavanju u praksi se najčešće kreću od oko 500 evra do 2.000 evra, u zavisnosti od vrednosti imovine i složenosti ugovora.

Za prosečne stanove i kuće najčešće se sve završava u tom rangu, dok kod imovine velike vrednosti (npr. više nepokretnosti ili poslovni prostori) troškovi mogu biti i viši.

Ne, ugovor o doživotnom izdržavanju ne može se zaključiti usmeno ili privatno bez beležnika.

To je strogo formalan ugovor koji mora biti sastavljen u pisanoj formi i solemnizovan (overen) kod javnog beležnika da bi bio pravno važeći. Notar pritom proverava identitet i saglasnost strana, pravni osnov imovine i obavezno upozorava da imovina iz ugovora ne ulazi u zaostavštinu.

Ako se pokuša usmeni ili “privatni” dogovor, takav ugovor nema pravno dejstvo – davalac izdržavanja ne bi stekao pravo na imovinu, a primalac izdržavanja ne bi mogao da zahteva izdržavanje kao ugovorenu obavezu.

Da, nužni naslednici mogu osporiti ugovor o doživotnom izdržavanju, ali samo pod određenim uslovima – ne zato što su isključeni iz nasledstva, već ako dokažu da ugovor ima pravne ili faktičke nedostatke. Najčešći osnovi osporavanja su:

• Nedostatak forme – ako ugovor nije overen kod javnog beležnika ili ako u potvrdi notara nije uneta obavezna napomena da imovina iz ugovora ne ulazi u zaostavštinu.
• Nesposobnost primaoca izdržavanja – ako se dokaže da u trenutku zaključenja ugovora primalac nije bio sposoban da shvati značaj i pravne posledice (npr. zbog bolesti, demencije ili drugih okolnosti).
• Prevara, prinuda ili zabluda – kada se tvrdi da je primalac bio prevaren, primoran ili doveden u zabludu prilikom potpisivanja.
• Neispunjavanje obaveza davaoca izdržavanja – ako davalac ne izvršava preuzete obaveze, primalac ili njegovi naslednici mogu tražiti raskid ugovora.
• Simulovani ugovor – kada se dokaže da je ugovor formalno zaključen kao ugovor o doživotnom izdržavanju, a u suštini predstavlja prikriveni ugovor o poklonu (što je česta osnova osporavanja od strane naslednika).

U praksi, naslednici najčešće pokreću sporove tvrdeći da primalac u trenutku potpisivanja nije bio sposoban da shvati sadržaj ugovora, ili da se radi o fingiranom ugovoru kojim se zapravo zaobilaze pravila o nužnom nasledstvu.

Primalac izdržavanja može zaključiti novi ugovor o doživotnom izdržavanju sa drugim davaocem, ali samo ako prethodni ugovor bude raskinut ili poništen.

Dokle god važeći ugovor postoji i uredno se izvršava, primalac ne može jednostrano zaključiti novi ugovor za istu imovinu, jer je već obavezan ranijim ugovorom. Ako bi to pokušao, drugi ugovor ne bi imao pravno dejstvo, a beležnik ne bi mogao da ga overi.

Novi ugovor može doći u obzir u sledećim situacijama:

• ako davalac ne izvršava obaveze pa sud raskine postojeći ugovor,
• ako se ugovorne strane sporazumeju da raskinu prethodni ugovor,>
• ako sud proglasi ugovor ništavim (npr. zbog nedostatka forme ili nesposobnosti primaoca u trenutku zaključenja).

U praksi, često se dešava da starija osoba želi da raskine ugovor sa davaocem koji ne ispunjava obaveze i zaključi novi sa nekim ko joj pruža stvarnu brigu i negu.

Primalac izdržavanja može da živi u domu za stare i ako ima ugovor o doživotnom izdržavanju, ali je važno kako je ugovor napisan. Ako se tako dogovore, davalac izdržavanja može da plati i obezbedi boravak u domu kao oblik brige i nege. Primalac takođe može sam da odluči da ode u dom, ali to ne oslobađa davaoca obaveza – on i dalje mora da pomogne, bilo plaćanjem troškova, bilo na neki drugi način. Najbolje je da ugovor sadrži klauzulu o ovakvoj situaciji, a ako je nema, stranke mogu naknadno da naprave aneks kod notara i preciziraju nove obaveze.

U praksi je ugovor o doživotnom izdržavanju znatno češći i sigurniji za primaoca, dok se ugovor o dosmrtnom izdržavanju uglavnom koristi kada primalac želi odmah da prenese imovinu, ali da istovremeno obezbedi svoje izdržavanje i pravo korišćenja do smrti.

Da, ugovor o doživotnom izdržavanju može da se zaključi i između roditelja i dece. Zakon ne zabranjuje takav odnos, ali u praksi ovakvi ugovori često izazivaju sporove među naslednicima.

Roditelj može da zaključi ugovor sa jednim detetom, koje se obavezuje da će ga izdržavati i brinuti o njemu do kraja života, a zauzvrat stiče pravo svojine na tačno određenoj imovini nakon smrti roditelja. Ostala deca u tom slučaju nemaju pravo na tu imovinu, jer ona ne ulazi u zaostavštinu. Upravo zato braća i sestre često osporavaju ovakve ugovore na sudu, tvrdeći da je roditelj bio pod uticajem, da nije bio sposoban da razume ugovor ili da je ugovor zaključen samo formalno kao poklon.

Zbog čestih nesuglasica u porodici, preporuka je da se ovakvi ugovori sastavljaju pažljivo i uz obaveznu pravnu pomoć, kako bi bili potpuno usklađeni sa zakonom i teško osporivi.

Da bi se dokazalo da davalac izdržavanja nije izvršavao svoje obaveze iz ugovora, potrebno je prikupiti što više dokaza koji pokazuju da primalac nije dobijao brigu i pomoć na koju je imao pravo. U praksi se najčešće koriste:

• svedočenja – izjava rodbine, komšija ili prijatelja koji mogu da potvrde da primalac nije imao adekvatnu negu ili da je bio zapušten;
• medicinska dokumentacija – izveštaji lekara, bolnički kartoni ili potvrde o tome da primalac nije imao potrebnu zdravstvenu negu;
• dokazi o troškovima – računi i priznanice koji pokazuju da je primalac sam plaćao hranu, lekove ili smeštaj, iako je to trebalo da snosi davalac;
• zapisnici centra za socijalni rad – ako je primalac tražio njihovu pomoć ili prijavio zapuštanje;
• fotografije i video zapisi – koji mogu pokazati loše uslove života ili zapuštenost;
• veštačenje – sud može odrediti veštaka da proceni da li su obaveze iz ugovora izvršavane.

Na osnovu ovih dokaza sud utvrđuje da li davalac zaista nije ispunjavao preuzete obaveze, i ako to potvrdi, ugovor se raskida, a imovina ostaje primaocu.